ŠUŠUR! 2015

Tema

Ponekad poželimo da smo akteri neke druge priče. Da je naš život zaplet iz pera Danielle Steel ili adrenalinska injekcija Iana Fleminga. Ponekad sve rjeđe, jer nam suvremeno društvo ni na trenutak, čak ni dok nam se glava lagano treska naslonjena na prozorsko okno tramvaja na putu do posla, ne dopušta da se otisnemo u stereotipnu ljubavnu priču sretnog svršetka, a još manje u jurnjavu po pariškim uličicama za okorjelim kriminalcima koji će okončati svijet. Desetak dana odmora tijekom jedne godine, na jednom otoku, jedino je što nam danas ostaje kao bijeg. I zašto se ne prepustiti stereotipima, koga impresionirati izborom literature? Samo vlastitu sivu tvar? Rasterećenje od svakodnevnog, ulogu koju ste priželjkivali, inspektora Rebusa ili prekrasne Clarisse, ili dva u jednom, zašto sebi ne omogućiti i oboje?

Plaže su prepune sezonskih čitatelja. Na plažu većinu prati knjiga, osim uobičajene opreme: ručnik, šešir, dodatni kupaći kostim kao prevencija od ozeblina, i naravno, zaštitni faktor. Knjiga je tu uz gospođicu, gospodina, damu itd. Raznolike naslovnice nas šetaju po žanrovima, no najčešće uz damu ljubić i uz džentlmena krimić. Pa zašto se ne pozabaviti ovim najzastupljenijim plažnim štivom upravo na otočkom književnom festivalu? Nije intelektualno? Stranice i stranice dokazuju suprotno. Uzbuđenje je zajednički činioc ova dva žanra, nekad isprepletenih tako čvrsto, da ih ne mogu razabrati ni najspretniji prsti.

Tema koja će se obrađivati u okviru četvrtog izdanja ŠUŠUR! Festivala od riči je u izravnoj vezi sa stereotipinim populističkim doživljajem ljetnog, plažnog štiva, u formi tzv. ljubića i krimića. Ova dva romansijerska žanra, na prvi pogled u međusobnoj suprotnosti, podjednako pojednostavljenog sadržaja, s unaprijed definiranom čitalačkom publikom, posljednih godina, uzimaju maha među etabliranim piscima u regiji, te neki od najbolih pisaca biraju upravo ove žanrove i stvaraju neka od najintrigantnijih djela.

Dočaravajući neke od prošlih epoha i praveći paralele sa sadašnjošću, inkorporirajući povijesne činjenice, humoresku i intrigu, kreiraju se pitka narativna djela koja odgovaraju na potrebe ne samo svoje uobičajene publike već i sezonskih, ljetnih čitatelja.

Za vrijeme četvrtog izdanja ŠUŠUR-a! raspravljat će se i o kvaliteti, o sadržaju, razbijanju mitova i predrasuda, gdje će se, između ostalog, sudionici okruglog stola izjasniti jesu li su prikriveni ljubitelji krimića ili ljubića. Lokalno stanovništvo i posjetitelji otoka Korčula imat će prilike čuti mišljenje i sud svih sudionika ŠUŠUR-a!, za vrijeme tribine pod nazivom “Ljubić VS Krimić” i priliku da na temelju predstavljenih i novopostavljenih teza, sami donesu zaključke mjeri li se vrijednost plažnih ljubića i krimića po kilogramu, slovu ili je zapravo, to stvar slučaja.

Okupljajući autore koji se izražavaju srodnim jezicima, ŠUŠUR! Festival od riči i ove godine, u okviru šarmatne ljetne teme, nastoji ojačati regionalnu suradnju i povezati aktualnu književnu scenu sa posjetiteljima festivala.

Učesnici

Vladimir Arsenijević

“Sad. Sad. Sad”, vježbao je svoju hipnozu na daljinu Vladimir Arsenijević, srpski književnik, prevoditelj i urednik uljuljakan lijenim zibanjem bonace na plovnoj trasi Orebić-Korčula. “Sad. Sad. Sad” i dalje je mantrao najmlađi dobitnik u povijesti NIN-ove nagrade u smjeru djevojke čija su mu ramena tako zamamno zaklanjala pogled na otok koji se iščekivao u daljini. “Sad. Sad. Okreni se”, već je poluglasno nagovarao leđa u kontralihtu da mu okretom dozvole onaj drhtaj koji si je još od meksičkih pustopoljina u kojima se želja lijepi na čovjeka kao prašina na vlažno čelo rijetko dozvoljavao. Iako ga nije krasila karakterna odvažnost (osim u slučaju ispisivanja stranica romana “U potpalublju” ratnih devedesetih), odvažio se poništiti tu čežnju između sebe i leđne površine na kojem su njegovi pogledi utiskivali pečate, i približio im se na daljinu daha. “Lakše je prevesti Galeba Jonathana Livingstona nego žednog preko vode”, ušapnuo je naježenom prostoru između dvije lopatice. U jutarnjem ŠUŠURu brodskih statista, djevojka je u lijenom okretu tijela pod oštrinom sjene podnevnog sunca polako dobivala lice, dajući tako dozvolu njihovoj priči da počne.

Rumena Bužarovska

Žagor je prekinuo oštar glas sudije. “Optužena ustanite!” Krenuo je da čita: “Rumena Bužarovska, doktorica književnosti i prevoditeljka, rođena 1981. godine u Skoplju, smeđa kosa, plave oči, 167cm visoka, ubava, nikada osuđivana…”, nastavio je da deklamuje napisani tekst.
Njeni mnogobrojni studenti sa katedre za američku književnosti na Filozofskog fakultetu i dalje su pravili šušur izazivajući ljutite poglede policajaca koji su stajali priljubljeni uza zid. Studentarija iz Arizone i Kanzasa upravo je negodujući uletala u sudnicu uzvikujući: ” she is innocent, she is innocent!”
Pošto se haos smirio, naduta faca je nastavila: “Bez prava žalbe na presudu koju donosi prvostepeni sud, optužena, gore pomenuta, kao vođa najvećeg građansko opozicionog protesta, osuđena je na dvanaest meseci zatvora za uvrede premijera”. Završio je teatralno lupivši debelom šakom o sto, pošto su odavno drveni čekići izbačeni iz upotrebe. 
Zajapurena plavokosa studentkinja iz drugog reda, mašući Rumeninom zbirkom kratkih priča Osmica, uzviknula je: “Živela Rumena i žensko pismo!”
Sudnica je odjeknula: “Živela!”
Rumena je stajala ponosno kraj optuženičke klupe i netremice gledala u plave oči mladića kraj ulaza.

Želimir Periš

Tog se jutra specijalni agent zadarske književne scene, Ž.P., probudio u znoju. Sunce je nesmiljeno udaralo u teške zavjese njegove privremene korčulanske rezidencije, a kroz odškrinuta vrata čula se vriska treninga sa lokalnog bazena. Još krmeljav, posegnuo je za vodom koju je prošlu noć ostavio uz uzglavlje. No, umjesto poznatog oblika boce, ruka mu je napipala nešto drugo. “Tako mi književnog festivala KaLibar čiji sam direktor” , promrmljao je sebi u bradu, prepavši se neobične teksture pod svojim prstima. Prisilio se otvoriti oči. Na primjerku njegove najnovije knjige “Mima i kvadratura duga” stajala je boca vode i u njoj grana nekog cvijeta, sa umetnutom porukom. “Ti si slijedeći!”, prijetila je poruka sans_serif fontom. Znao je da taj cvijet nije bio simbol nečije romantične pažnje. Poznavao je taj cvijet vrlo dobro, u Zadru njime ukrašavaju ulice ne mareći što je otrovan. Oleander. Zvonilo mu je u ušima. Ovo, baš kao i niz nagrada za svoje priče i pjesme koje je dobio u posljednjih nekoliko godina, nije očekivao. Izletio je iz sobe pod pritiskom pitanja i mogućih odgovora i prepustio se gradskom ŠUŠUR-u…

Mirjana Novaković

Na terasi broda Liburna sedela sam završavajući svoj roman “Tito je umro”. Perifernim vidom primetih dvojicu elegantno obučenih muškaraca. Domunđavali su se u vezi NIN- ove nagrada. Čuh reči vampiri, politika, zavera, horor i pomislih da pričaju o mom romanu “Strah i njegov sluga”. U ključnom momentu kada su izgovarali potencijalne dobitnike za ovu godinu jedan galeb aterira na moj kroasan od čokolade. Poleteše šoljica i tanjirić, a celi sadržaj završi u mom krilu, napravi se totalni ŠUŠUR. Svi se okrenuše ka meni. “Ah”, pomislih: “Đavo nikada ne spava.” Kada se sve smirilo, pogledah u pravcu dva gospodina, njih više nije bilo.

Ante Tomić

Bio je to jedan običan ponedeljak na rezidensu za književnike u Kući na Ravnom Bregu. Sedeo sam sa kolegom piscem u kafani “Veseli cetvrtak” i pričao mu o svom još veselijem detinjstvu u selu Prološcu. Kroz klackava vrata poput onih salunskih iz kaubojskih filmova uleteše dva domestik Indijanca. Jedan od njih, niži ali kočoperniji, reče: Ti sa šeširom! Jel si ti Dečko koji obećava??
Ustuknuvši za šankom, odgovorih: Glavom i bradom!
Oglasi se drugi, džigljavi: Onaj što je napisao “Što je muškarac bez brkova”, “Čudo u Poskokovoj Dragi”, “Punoglavca” i sve one ostale knjižurine?! 
Pored mene kao Građanin pokorni skoči kolega i unese mu se u lice sa dignutim prstom: Jarane moj, nisu to knjižurine, nego remek-dela! 
Ovaj ga ošinu pogledom i opet se usresredi na mene: Čuli smo da ćeš učestvovati na festivalu ŠUŠUR i došli smo da te u tome onemogućimo.
Kako ćete me sprečiti? upitah 
Izazivam te na dvoboj u partiji bilijara!

Kate Mijić, aka Kate Mitchell

Draga Kate,
pišem ti ovaj mail dok mi i dalje pred očima ide slika od sinoć. Ti, u svom intimnom kutku, predamnom otvaras svojih prethodnih 20 godina. Razmišljao sam često o tebi, gde si završila i da li si ispunila sve želje o kojima je devojčica koju sam poslednji put video sanjala. Bili smo ispred tvoje kuće, u Zelovi, i pravili naivne planove kako ćemo se voleti zauvek, uprkos neminovnosti tvog odlaska. Stari je dobio posao negde, koga briga gde, uh kakvo sranje, pomislio sam u trenutku kada sam odlazio dalje u noć. Zaljubljeni dečak u prevelikoj papazjaniji, ko bi još voleo da to bude.
I juče dok sam lutao splitskim ulicama, ugledah u izlogu ime, to jest pseudonim, koji sam odmah prepoznao – Kate Mitchell. Moja Kata Mijić pomislih, jebote život. Kupio sam odmah knjigu, “Oteta ljepota” naslov, odmah me podseti na naš poslednji susret. U delu o autoru, pročitao sam gde radiš i odmah krenuo ka tebi. Nisam znao zašto, sve se dešavalo tako davno, možda me nećeš ni prepoznati. Mislim, da budem iskren prema sebi, najverovatnije me nećeš prepoznati. Ali opet kroz godine sam uvek nosio taj gorki ukus prisiljenog rastanka i preuranjenog prekida. 
Ušao sam u kafe i ugledao te kako praviš neko piće iza bara. Seo sam za šank i gledao te, posmatrao i iščekivao susret očiju. U sledećem trenutku si me pogledala, bio je to par sekundi duži pogled nego što je uobičajeno, taman toliko da procesuiraš davno zaboravljeno lice. Osmehnula si mi se, prepoznala. I nekoliko sati kasnije, u tvom intimnom kutu, otvorila si mi vrata u poslednjih 20 godina. 
Radujem se sto cu te videti na SUSUR festivalu.

Stefan Bošković

Pramen crne kose ošinu ga po licu.
“Oh, oprostite!”, reče devojka u žurbi.
“Nema veze, navikao sam na šamaranje”, promrmlja sebi u bradu Stefan Bošković, mladi crnogorski pisac i scenarista.
Devojka se okrenu da ga bolje osmotri.
” O, pa to ste vi! Radili ste film o mom omiljenom umetniku Dadu Đuriću! Kakva slučajnost, baš mi je drago zbog ove nezgode”, osmehnu se zagonetno. Dok ga je omamljivao opojan miris njenog parfema, Stefan primeti dve šarmantne smejalice na njenom preplanulom licu.
“Jako mi se svideo i “Umir krvi”, po vašem scenariju, gledale smo ga sinoć na hercegnovskoj Kuli” reče ona.
” Hvala, drago mi je! A ko ste to vi?” upita on pogledavši je sa sve većim interesovanjem.
” Moja prijateljica Nina i ja. Evo, upravo dolazi”, reče devojka.
Iz kulisa grada, ostavljajući gomilu i ŠUŠUR za sobom, prilazila im je zanosna plava silueta u tesnom teksasu. U trenu, pomešaše se dva Channell parfema i Stefan uhvati sebe kako misli: “Ovo miriše na dobro.”

Srećko Horvat

Na aerodromu Nikola Tesla, sedeo je harizmatični hrvatski filozof i zadubljeno gledao u monitor. Okolo je vladao totalni šušur, ali njegove misli su bile skoncentrisane na tekst o krizi u Grčkoj koji je upravo završavao za “Guardian”. Preko mikrofona čuo se jednoličan glas aerodromske službenice: ” Pažnja, Gejt A 6 je otvoren, let Beograd Solun kreće za 5 minuta!” Naglo se prenuo iz svojih misli, zaklopio laptop, pokupio ranac i krenuo ka ulazu. Iza njega oglasi se ženski glas: ” Izvini dečko, jel je ovo tvoje?”
On se okrenuo, a simpatična devojka sa pirsingom na donjoj usni stajala je držeći njegovu knjigu koju je pisao sa Slovojem Žižekom “Što Europa želi” u ruci.
“Da, hvala, mora da mi je ispalo iz ranca”, osmehnuo se on. 
Ona trepnu dva, tri put i zamisli se:” Mmmm… pa čini mi se da se znamo, zapravo…videla sam te na Subversive festivalu. Ja sam isto filozof, zapravo… u pokušaju”, zakikota se ona “Mislim….studiram filozofiju”, pa se opet nasmeja glasnije kao da je čula neki vic,zabacujući glavu unazad.
Srećku se učini zanimljiva ova mlada šizika i kroz glavu mu prolete misao da bi mogao da ponovo prelista svoju davno već napisanu knjigu “Ljubav za pocetnike”.
Svi su već ušli u avion, a na kraju reda se zahuktavao vrckavi razgovor.

Marko Tomaš

Jedan Pirke je morao biti eliminisan, odlučio je Marko Tomaš, pesnik i desperados iz Mostara. Uzeo je telefon u ruke i žustro okrenuo broj telefona. Na drugo zvono javio se pisac koji je bio najavljivan kao gost na festivalu ŠUŠUR. Marko je pročistio grlo i rekao:” Zdravo, ovde tvoj izdavač Elvin. Slušaj me dobro, otkazuj put na Korčulu, imaš snimanje zaFališ. Desio se problem koji jedino ti mozeš da rešiš”. Spustio je slušalicu i pomislio:” Zbog ovog savršenog zločina sad će mene šušurete zvati. Odavno već kriziram za maestralom, žrnovskim makarunama i dugonogim dalmatinkama.” Uz pesmu Leonada Cohena “Who by fire” koja se vrtela na gramofonu otvorio je kofer, ubacio je par cvetnih košulja, dva primerka svoje zbirke pesama “Crni molitvenik”, tri “Varanja smrti” i jedno “Odrastanje melanholije”, stari slamnati šešir, duvan i rizle i zavijutak obvezan rezedo satenskom mašnom, poklon za nekoga.

Program

Nedjelja, 09.08.2015.
Pjaca isprd crkve sv. Petra
Večer posvjećena “krimićima”


20:30 – 21:00h – Rumena Bužarovska (MK)
21:00 – 21:30h – Mirjana Novaković (RS)
21:30 – 22:00h – Marko Pogačar (HR)
23:00 – 00:00h – Želimir Periš (HR)


Ponedjeljak, 10.08.2015.
Pjaca isprd crkve sv. Marka
Večer posvjećena “ljubićima”


20:30 – 21:00h – Vladimir Arsenijević (RS)
21:00 – 21:30h – Srećko Horvat (HR)
21:30 – 22:00h – Marko Tomaš (BiH)
23:00 – 00:00h – Stefan Bošković (CG) Kate Mitchell

Terasa Trepoce

00:00 – 03:00 – Završna fešta uz glazbu DJ Ewoxa (RS)

ŠUŠUR! Festival od riči 2015 realiziran jeu partnerstvu sa Gradom Korčula, Centrom za kulturu Korčula, Turističko zajednicom grada Korčule i BLOCKFREI udrugom iz Beča.

Donatori ovogodišnjeg programa su Ministarstvo kulture Republike Hrvatske i Europska mreža za književnost TRADUKI.

Sponzorska podrška Proto.d.o.o.